kinez

Данашњи Београђани су потпуно навикнути на велики број Кинеза у свом граду, углавном трговаца који у тржним центрима и на бројним пијачним тезгама продају своју робу. Ипак, између два светска рата ситуација је била потпуно другачија. Тада је Чо Ченг По био једини Кинез у нашем престоном граду. Није тешко претпоставити да је био веома необичан ондашњим Београђанима, као једини представник свог народа. Био је, кажу, симпатичан човек, аристократског порекла, а живео је скромно на Дорћолу, на мансарди у улици Краља Петра 60, и трговао је јапанском робом.

Чо Ченг По упознао је београдску Јеврејку Габријелу – Елу Леви, и између двоје младих развила се љубав. Елина жеља да се уда за Кинеза није наишла на разумевање код њене породице, па је ова млада дама узела српско име Даница, удала се за београдског Кинеза, а недуго затим овај срећни брак је увеличала девојчица Глорија, коју је отац звао Мицуко. Глорија је расла, била је веома талентована, мајка ју је учила да пева „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“, а отац неке чудне песме које нико у комшилуку није разумео. Поред српског и кинеског, учила је и немачки језик.

Тада је за ову породицу и малену Глорију чула Гита Предић, кћи Бранислава Нушића. Иако је једини кинески Београђанин био будиста, решио је да заједно са својом породицом прими православље, а кум је требало да им буде, ни више ни мање него сам Нушић. Чин крштења требало је да уприличи лично патријарх Варнава, а Нушић је будућој кумици, која је поред певања показивала и раскошан таленат за глуму, увелико слао добронамерне поруке са жељом да је што пре види на позоришној сцени. Нажалост, Нушић је убрзо умро, а предратни новинари су забележили како је, док је фасада Народног позоришта у знак туге за нашим великаном била прекривена црним платном, једно неутешно дете посебно тужно плакало на његовој сахрани. Била је то малена Глорија која је туговала за својим несуђеним кумом – Алкибијадом Нушом. На слици је Чо Ченг По са преслатком Глоријом.